Σάββατο 19 Απριλίου 2025

Свети Григорије Синаит (Фреска Светог Григорија Синаита у католикону манастира Симонопетра • 2013)


Свети Григорије Синаит († 1347)
Учитељ исихазма на Светој Гори, у Тракији и на Балкану


Свети Григорије је рођен око 1270. године у селу Кукуло надомак Измира (Смирне). Још као млад отишао је на Синајску гору, где се замонашио и добио надимак „Синаит“. Потом се настанио на Криту, код свог сабрата, монаха Герасима (из Еврипоса). Обојица су духовно стасавали крај подвижника Арсенија, који их је научио вештини умне (исихастичке) молитве: Господе Исусе Христе, помилуј ме.
После кратког боравка отпловио је на Свету Гору и настанио се у скиту Магула, у близини манастира Ивирона, где је многе монахе подучавао умној молитви. Због великог броја људи који су му долазили ради духовне користи, био је принуђен да се повуче на неприступачна места, углавном у околини манастира Симонопетра. Пећине у којима се подвизавао постоје и  данас.
Услед најезде Турака био је принуђен да око 1326. године, са својим ученицима, напусти Свету Гору. Упутили су се ка Солуну, са циљем да одатле оду на Синај. После дугих лутања, зауставили су се у пустињи Парорији, планинском пределу на граници Бугарске и Византије, где су се населили, саградивши првобитно монашке настамбе. Због зависти тамошњих монаха, светитељ је напустио и ово место и вратио се на Свету Гору Атонску.
Не нашавши услове за тиховање коме је тежио, поново се запутио у Парорију, где су се око њега окупили многи монаси различитих националности. Основао је манастир на планини Катакекриомено као и три мања у близини. Пошто су били изложени опасности од разбојничких напада, Григорије је замолио бугарског цара Јована Александра да сагради кулу која би им обезбедила заштиту. Осим куле саградио је и велику цркву, монашке келије и обезбедио монасима све што је било потребно за живот.
Парорија је убрзо стекла велики углед и постала стециште многобројнох монаха. Међу бројним Григоријевим ученицима најпознатији су били његов биограф и цариградски патријарх Калист I, свети Теодосије, ктитор Келифаревског манастира, Свети Ромило Раванички, Свети Григорије Горњачки, Свети Никодим Тисмански, Свети Јаков Сервијски и многи други, познати под именом „Нови Синаити“.  Сећање на њих очувалао се у народном предању становника Балкана, а нарочито код Срба.
Тадашњи владари: Андроник III Палеолог, цар Душан, Јован Александар Бугарски и Никола Александар од Влашке тежили су пријатељству са Светим Григоријем и дописивали се са њим тражећи духовне савете.
Као закључак, може се рећи да је Свети Григорије био зачетник и носилац исихастичког покрета, који ће у наставку Света Гора завештати балканским народима као своју најдрагоценију баштину.
Упокојио се у Господу 1347. године.  Грчка православна црква слави га 6. априла, а Српска 7. априла и 8. августа по црквеном, тј. 20. априла и 21. августа по грегоријанском календару.


Литература

Житија:
• Βίος καὶ πολιτεία τοῦ ἐν ἁγίοις πατρὸς ἡμῶν Γρηγορίου τοῦ Σιναΐτου συγγραφεὶς παρὰ τοῦ ἁγιωτάτου ἀρχιεπισκόπου Κωνσταντινουπόλεως Καλλίστου, ed. M. I. Pomjalovski, Zitie iže vo svjatyh otca našego Grigorija Sinaite, Αγία Πετρούπολη 1894

Дела:
• Νικόδημος Αγιορείτης και Μακάριος Κορίνθου (εκδ.), Η Φιλοκαλία των ιερών νηπτικών, τόμ. 4, σ. 31-88. Αθήνα 1991 (5η έκδ.)

Студије:
• Balfour David, «Was St Gregory Palamas St Gregory the Sinaïte’s pupil?», Saint Vladimir’s Theological Quarterly 28 (1984), σ. 115-130
• Balfour David, «The works of Gregory the Sinaïte», Θεολογία 53 (1982), σ. 417-429, 697-710, 1102-1118· Θεολογία 54 (1983), σ. 153-183
• Darrouzes Jean, «Grégoire le Sinaïte», in: Dictionnaire de Spiritualité 6 (1967), p. 1011-1014
• Δεληκάρη Αγγελική, Άγιος Γρηγόριος ο Σιναΐτης: Η δράση και η συμβολή του στη διάδοση του ησυχασμού στα Βαλκάνια. Η σλαβική μετάφραση του βίου κατά το αρχαιότερο χειρόγραφο. Θεσσαλονίκη 2004
• Hisamatsu Eiji, Gregorios Sinaites als Lehrer des Gebetes [Münsteraner Theologische Abhandlungen 34], Altenberge, 1994
• Hisamatsu Eiji, «Hesychastische Gebetslehre bei Gregorios Sinaites», Studia Patristica 30 (1997), p. 218-223
• Hisamatsu Eiji, «Theoria und Energeia bei Gregorios Sinaites», Studia Patristica 35 (2001), p.110-113
• Pandursky W., Gregorios Sinaites und seine Mystik: [Diss.]. Marburg 1945
• Παπαδόπουλος Στ., «Γρηγόριος ὁ Σιναΐτης», ΘΗΕ, τόμ. 4, στ. 703-707. Αθήνα 1964
• Rigo Antonio, «Gregorio il Sinaita», in: G. Conticello, La théologie byzantine et sa tradition, Turnhout, 2002, vol. 2. p. 35-122
• Rigo Antonio, «Les œuvres de Grégoire le Sinaïte», Annuaire de l’École Pratique des hautes études, Ve section, 10 (2001-2002), p. 363-366
• Van Parys Michel, «La liturgie du cœur selon saint Grégoire le Sinaïte», Irénikon, 51 (1978), p. 312-337

στις
Ετικέτες

Δεν υπάρχουν σχόλια:

Δημοσίευση σχολίου

Εγγραφή σε: Σχόλια ανάρτησης (Atom)